Vaše Istinite priče

Samo su rekli: Bojane, hajde dođi da igraš sa nama! ... a onda se dogodilo nešto užasavajuće!

Priča je istinita i zbog toga ne smem odavati prava imena ljudi i mesta koja su vezana za nju. Takođe, zamolila bih sve da shvate ovo krajnje ozbiljno jer je priča tragična i dan danas se prepričava u mestu gde je nastala i porodice i dan danas pate zbog toga, a sam događaj ima dublju poruku i mnogo toga može da se nauči.

Vaše Istinite priče | Piše: LJUBPKA 19.02.2019

To je bilo pre oko 50 godina, davne 1970. Grupa ljudi, tačnije porodica, radila je na jednoj njivi daleko od kuće. Tih vremena ljudi nisu imali skupe mašine i morali su da rade puno više fizički i vremenski, pa su iz tog razloga malo i okasnili i uhvatio ih je prvi sumrak.


Pokupili su se sa njive i krenuli kući. Morali su pešačiti 5 do 6 kilometara do kuće prolazeći pored raznih mesta, šumaraka, potoka, dolina, itd. U putu su kao i obično svi išli zajedno, normalno razgovarajući kao i svi drugi ljudi, ali na jednom delu puta ugledali su grupu stranaca koji se vesele i igraju pored jednog potoka.


Niko od porodice nije znao ko su ti stranci, ni jednog čoveka nisu poznavali niti su ga do tada videli. To su bili muškarci, srednje starosne dobi, njih 5-6, igrali su u kolu uz zvuke frule. Pošto im se porodica približavala, jedan iz grupe stranaca pozva je po imenu jednog iz člana porodice ovim rečima: ,,Bojane, hajde dođi da igraš sa nama,, Bojan beše kao omađijan i odluči da im se pridruži.


Ostali članovi porodice su negodovali, ali kao da i oni behu omađijani pa ga pustiše i nastaviše dalje svoj put. Bojan ostade sam u društvu razigranih stranaca, pa se uhvati u njihovo kolo. Pošto su ostali članovi porodice odavno stigli kući, zabrinuše se za Bojana, zašto i on ne dolazi, što ga nema tako kasno i odlučiše da ga potraže. Tražili su ga cele noći, svuda, i na tom mestu gde je ostao sa strancima. Ali Bojana nigde nije bilo. Pošto je zora svanula, Bojan je ubrzo pronađen na obližnjoj livadi potpuno nag i bez odeće, izgreban i sa licem koje je izražavalo agoniju i strah. Nije govorio, samo je bio uplašen, bled i izbezumljen.


Posle toga, dugo je bolovao i ležao u krevetu, odbijajući da bilo šta ispriča šta mu se desilo. Znatiželjni ljudi su ga ispitkivali, a on je vrlo malo hteo govoriti o svemu. Rekao je samo da to nisu bili nikakvi ljudi, oni nisu ljudska stvorenja i ne pripadaju ovom svetu. Nije hteo opisivati kako su ga mučili, posle nekoliko godina Bojan je izvršio samoubistvo.