Ručak


Vaše Istinite priče  | 10.07.2018 | Piše: Oggy
Ocena: (3)


Napokon se završio šesti čas. Stižem kući. Otvaram ulazna vrata i zatičem mamu u kuhinji – sprema ručak. „Ćao, mama!“, javih joj se. Ona stoji okrenutih leđa, ništa mi ne odgovara. To mi je pomalo čudno, uvek se javi. „Možda je ljuta, možda nije raspoložena?!“, pretpostavio sam. Nastavljam gore, uz stepenice. Prolazeći pored ormana, koji se nalazi u hodniku pre moje sobe, čuo sam neki zvuk, nalik škripi vrata. Ovih dana duva košava, pomislio sam. Verovatno je vetar odgovoran za taj zvuk. Ne obraćajući pažnju na to, ulazim u sobu i ostavljam ranac. Tek što sam ušao u kupatilo, iz kuhinje čujem mamin glas: „Dušo, siđi, ručak!“ „Stižem, mama!“, odgovorih joj. Izlazim iz kupatila i krećem niz stepenice. Tek što sam zakoračio, vrata ormana se otvoriše i nepoznata ruka me zgrabi i povuče ka sebi. Tihi glas me upozori: „Ne idi dole, sine, i ja sam to čula...“
U sledećem trenutku ležim u krevetu, uplašen. To je bio samo san. Pokušavam sa se smirim. Pogled mi luta po sobi. Zastaje na satu. Već je pola jedan popodne!? Obično spavam duže, ali nikada nisam spavao do pola jedan. U tom trenutku čujem mamin glas iz kuhinje: „Sine, ručak je gotov!“ Sledio sam se. Nisam mogao da progovorim. Nisam mogao da mislim! Šta ako je san stvaran!? Šta ako me u kuhinji ne dočeka mama!? Već neko drugo biće, duh ili demon! Udahnuo sam duboko. Stisnuo sam zube i skupio hrabrost. Ustao sam iz kreveta i uplašeno krenuo ka stepenicama. Svaki stepenik, svaka sekunda trajala je kao večnost. Stižem i do kuhinje. Mama stoji okrenutih leđa, secka salatu. Zatvorio sam oči i još jednom duboko udahnuo. Krenuo sam polako prema njoj. Dok sam joj prilazio, razmišljao sam šta da radim ako to ne bude bila mama. Da je udarim?! Da pobegnem?! Nisam mogao da mislim. Na korak do nje, naglo se okrenula. Zastao mi je dah.
Dobro je, to je moja mama. Osetio sam veliko olakšanje. Zagrlio sam je i stisnuo jako. „Volim te, mama“, rekoh joj. Ona mi odgovori isto i začuđeno upita: „Šta se desilo? Da li je sve u redu?“ „Jeste“, odgovorih joj, „hajde da ručamo!“
Nakon ovog sna, ništa mi se čudno ili paranormalno nije događalo. Ne znam šta je značio taj san, ali je svakako ostavio veliki trag na meni. I danas, dok ovo pišem, razmišljam o tome šta bi bilo da tog dana u kuhinji nisam našao svoju mamu. I vi, koji ovo čitate, razmislite da li ćete uvek, kada čujete reči: „Dušo, ručak“, u kuhinji sresti svoju mamu...


SLIČNE OBJAVE

VAŠI KOMENTARI
avatar