Bijela košulja

-Nema ničega u mraku,onoga što nema i na svjetlu.- šaputao sam...

Vaše Istinite priče, Vaše horor priče, Paranormalno, Horor i bizarno | Misteriozne teme | Piše: SLB 31.07.2017

Da, eto. Ode i on. Jedina osoba koja me je razumjevala. Jedina osoba koja mi je s lijepim načinom objašnjavala kako da uradim nešto. Jedina osoba koja mi je pružala očinsku ljubav, jer oca nisam imao. Jedina osoba koja mi je bila prijatelj. Otišao je bez pozdrava. Sestra mi je na vratima rekla:"Braco, eto i nane postade udovica, baš kao i mama.".Nisam plakao, samo sam uzeo sliku njega i mene s onom njegovom bijelom košuljom.

Bio sam tako mali. Buljio sam u onu sliku i razmišljao gdje je on. Da li je pronašao svog mrtvog sina ili da li je pak jedan dugi red duša koje čekaju da se ponovo rode ili pak već im bude određena sudbina tamo

. Zaspao sam tako. U školu naravno nisam išao, ne zbog smrtnog slučaja, nego samo eto, bio sam nikakav sa spoznajom da ga više nema. Otišao sam do bakice, svi su plakali. Stric me je upitao:"Znaš li šta se dešava?", a tetka ga je prekinula:"Neka, on je još mali.". Opet sve ispočetka, ja sam mali? Ne! Pobjegao sam u njegovu spavaću nadajući se da će mi u zagrljaju reći:"Ma nisu tako mislili. Šta i da jesu. Ti si moj sokol.".

Nije bilo toga više. Ostao sam sam. Sinulo mi je. Morao sam uzeti neku uspomenu od njega. Otvorio sam ormar i počeo da rovim, ne bi li našao onu bijelu košulju sa slike. Bila je ispod zimskog kaputa, kao da je sakrivena. Uzeo sam ju i otrčao kući. Objesio sam ju na vješalicu i ostavio otvoren ormar.

Izašao sam se igrati. Tako sam mami rekao, a ja sam zapravo samo otišao i sjedio. Tu ja budem nekih 2-3 sata, ali danas sam ostao do crnog mraka... Kada sam došao kući majka me je jako galamila, a ja sam samo gledao kroz nju. Legao sam i nebo je čak počelo da plače. Zaspao sam. Budim se potpuno onemogućen da se mrdnem.

Nisam mogao da pričam, jedva sam mogao disati i samo sam mogao mrdati očima. Počeo sam se plašiti jer je mjeces počeo obasjavati krhe i iskrivljene grane stare bukve pored moje kuće koju je vjetar lilao i činilo se kao da me želi povući sa sobom u onu mračnu šumu. Krajičkom oka sam mogao vidjeti bijelu košulju. Sjajila se na na onoj mjesečini i kao da je lepršala.
-Da si ovdje.-uzdahnuo sam.
-Pa i jesam.-glas mi je odgovorio.
-Djede?-drhtavo sam rekao.
-Da, da moj sokole.-nježno mi je tepao.
-Ali, ali kako?-mucao sam.
-Nađe se put.-nasmijao se.
-Imam toliko da kažem, ali zašto te ne vidim?
-Ne moraš.
-Kako je na toj strani?
-Ma nemoj da te to zanima, vidjet ćeš i dobro i loše.
-A da li si ti vidio pakao ili raj?
-Ma ima još do toga.
-Pa gdje si ti?
-Sada će brzo da svane, ima tu mnogo objašnjavanja. Odlazim sokole moj.
-Stani. Imam...Imam jedno pitanje.
-Reci slobodno.
-Gdje je moj otac?
-A on,... Hmm... Pa on ti spava sada.
-Nemoj djede, svi su mi tako govorili. Reci konkretno gdje je, molim te.
-Pa spava tu sa tvojom mamom baš kao i uvijek.
-Nema ničega u mraku, onoga što nema i na svijetlu.-šaputao sam dok sam pokušavao da zaspim jer je moj otac poginuo 27. 05. 2001. god. , a moj djed 13. 10. 2014. god.