01.05.2017 489 5.0 0

Drevna verovanja i mitovi o postanku sveta



Kako je nastao svet? Tim pitanjem bavili su se ljudi još u drevnim epohama ljudske civilizacije, a tajne uvođenja reda i rađanja života na zemlji i danas mnogi pokušavaju da otkriju. Savremen čovek najčešće veruje u teoriju Velikog praska – Big Benga, zasnovanu na naučnim istraživanjima koja se neprestano sprovode. Svako novo naučno saznanje o ovom pitanju uglavnom služi za dopunu i unapređenje pomenute teorije.

Svi mitovi o nastanku sveta, koliko god da su različiti, imaju jedan zajednički cilj – uvođenje društvenog reda. Kod najvećeg broja drevnih civilizacija primetna je težnja da kroz mitove narod razvije kulturnu samosvest, što će dalje rezultirati uspostavljanjem društvenih pravila. Takva potreba može se uočiti i u Bibliji.

Hrišćansko postanje

U početku ne beše ništa, čak ni vreme. Prema Starozavetnom tumačenju, svet je stvoren ni iz čega. Nakon postanja sveta Bog stvori prve ljude, Adama i Evu i podari im život u Raju. I odmah ih stavi pred iskušenje kome nisu odoleli, pa ih ubrzo Bog protera i prokle. Eva je uprkos zabrani htela da kuša Jabuke, biblijsko zabranjeno voće. A osnovu ove zabrane čini težnja za uvođenjem reda među ljude. Da bi se uspostavio red, mora da postoji makar jedna zabrana. To je jedini način da čovek može da razgraniči dobro i zlo.

Stari Egipat       

ŠivaJedan egipatski mit kaže kako je najpre postojao Nun, oličenje praokeana. On je iznedrio breg na čijem je vrhu bilo jaje. U jajetu se nalazio Bog. Taj Bog, koji je imao mnoga imena, izašao je iz jajeta kako bi uveo red. On je uredio Haos tako što je oblikovao razna bića. Drugi jedan mit iz Egipta govori da je postoja Nu, svetski okean. U njegovim dubinama živeo je Bog Neb-Er-Čer. Iz ovog Boga je postao Kepri – stvaraoc života. Kepri nalazi odgovarajuće mesto za sebe, izgovar svoje tajno ime i potom se on i njegova senka sjedinjuju. Tako su nastali Šu, boginja atmosfere i Tefnut, bog iznadnebeskih voda. Ova dva božanstva, dve potpune suprotnosti, se spajaju i dobijaju decu Nut, oličenje nebesa i Keb, personifikaciju zemlje.

Starogrčki mitovi

Pesnik Hesiod (VII vek p.n.e.) napisao je „Tegoniju“, spev koji opisuje postanak bogova i sveta. Tegonija govori da je u početku bio Haos (Bezdan), stanje u kome još uvek ne postoji nijedna stvar. Taj Bezdan predstavlja prostor koji nema ni  zemlju ni nebo, jednu veliku prazninu koja se prostire u nedoglednu dubinu i visinu. Iznad nje nema neba, a ispod nje nema zemlje. Bezdan prestaje u trenutku nastanka zemlje (Gea), koja je oličenje materijalnog i majka svih prirodnih bića. Tada nastaju i Tartar u zemljinom dnu i Erot (Eros) koji predstavlja prvobitni princip kretanja i rađanja.

GeaPrema tumačenju čuvenog Homera (VIII ili VII vek p.n.e.), prvobitni Haos, praznina, neodređenost, prestaje onda kada je stvorena Gea (Zemlja) kao ženski princip stvaranja. Ona je svemajka i svestarateljka, iz nje je izveden sav zemaljski šar. Iz Gee se sami od sebe, bez prisustva muškog elementa, rađaju Uran (nebo), Orea (visoke planine) i Ponta (more). To su osnovni elementi vezani za nastanak zemlje. Samo Uran može da obuhvati celu Geu, koja sjedinjena sa njim rađa Titane, koji personifikuju pra-vodu i vreme. Oličenje pravode je Okean, a oličenje vremena su Keja, Krija, Hiperiona, Japeta i Krona. Gea je rodila još puno potomaka, ali njima Homer ne pridaje važnost u svojoj kosmologiji, mitskom tumačenju postanka sveta.

Hinduizam

U mnogim kulturama drevnog sveta postoje mitovi prema kojima početak ne postoji. Svet je postojao oduvek i postojaće u beskonačnost. Ovo shvatanje, nastalo još u drugom milenijumu p.n.e.  prisutno je i u hinduističkoj filozofiji. Hinduističko učenje, zapisano u  svetim indijskim knjigama zvanim „Veda“, zasniva se na cikličnim vremenskim razdobljima.

Najkraći vremenski krug naziva se Mahajuga, a njegova dužina iznosi 4.320.000 godina. Veliki vremenski krug, nazvan Kalpa, sastoji se od 1.000 Mahajuga. Dve Kalpe traju isto koliko i jedan dan u životu božjeg trojstva – Brahme (Stvaraoca), Višua (Održavaoca) i Šive (Rušioca). Ovo je jedan ciklus. Kada se on završi, nastupa novi vremenski krug... i tako u nedogled.

Azija i Novi Zeland

U kineskom taoizmu pominje se da najpre postoje Nebo (koje oplođava) i Zemlja, zadužena za rađanje i stvaranje. Nebo i Zemlja predstavljaju suprotne principe, oni se ciklinčno potvrđuju u svemiru.

Drevni Mesopotamci nastanak sveta su objašnjavali kao susret Apsu (slatke vode) i Tijamat (slane vode).

Japanski mit o postanku sveta pominje boga Izanagija i boginju Izanami kao praroditelje Japana. Izanagi, (nebo-otac) i Izanami (zemlja-majka) su mešali i zagrevali okean dok se voda u njemu ne zgusne. Iz te zgusnute vode nastaje ostrvo – Japan.

Prema starom novozelandskom mitu o postanku, za začetak sveta zaslužni su bog Io i njegova žena. Njihov kosmički zagrljaj stopira svet. Onda božanska deca razdvajaju Io-a i njegovu ženu, a u prostoru koji se stvori između njih rađaju se atmosfera i zvezde.

Verovanja staroafričkih naroda

Drevne afričke civilizacije smatrale su da pre stvaranja nije bilo Haosa, jer je postojala Zemlja, obilkovana od strane Tvorca. Tako su pripadnici zapadnoafričkog plemena Dogoni smatrali da je tvorac bio Ama koji je sopstvenim rukama izvajao Zemlju od gline i potom se spojio sa njom. Prema mitu Fulana, jednog od najbrojnijih afričkih plemena, svet je začet u kapima mleka.

Severna Amerika

Kod nekih starih severnoameričkih naroda bilo je rašireno verovanje o bezvremenom okeanu u koji zagnjuri ptica i kljunom uze parčence zemlje. Taj komad zemlje ustvari je početna tačka iz koje je stvoren čitav naš svet. 


  • Postavio: Dragan Antić
  • Ocena: 5.0
  • Komentari: 0



Pogledajte još:
Vaši komentari
avatar