Ukleta vodenica na reci senki: Tajna koja ne miruje
U dubokim gudurama gde sunce retko zalazi ispod krošnji stoletnih bukava, ostaci stare vodenice i dalje prkose vremenu. Lokalno stanovništvo je naziva "Mrtva vodenica". Kažu da kamen u njoj ne melje žito već više od pola veka, ali da se tokom kišnih noći, kada vetar zavija kroz pukotine, i dalje čuje potmulo struganje kamena o kamen.
Susret sa nepoznatim
Petar, istraživač urbanih legendi i entuzijasta za paranormalno, odlučio je da proveri istinitost priča koje su kružile forumima. Opremljen kamerom i diktafonom, stigao je do reke u sumrak. Magla se podizala sa vode kao živi stvor, obmotavajući se oko njegovih nogu.
Ušao je unutra. Miris vlage i buđi bio je nepodnošljiv. Na podu je pronašao staru, istrunulu lutku i nekoliko zarđalih novčića – prinosi onih koji su verovali da će tako umiriti ono što boravi unutra. Postavio je opremu i počeo da postavlja pitanja u prazan prostor.
"Ima li koga ovde?" – upitao je. Tišina je bila odgovor.
Šapat iz dubine
Međutim, kada je kasnije preslušavao snimak, krv mu se sledila. Između njegovih pitanja čuo se dubok, hrapav glas koji nije bio ljudski. Glas je izgovarao njegovo ime. Ne samo ime, već i datum. Njegov datum rođenja.
Odjednom, teška drvena vrata vodenice su se zalupila. Petar je upalio baterijsku lampu, ali snop svetlosti je jedva probijao gustu, neprirodnu tamu. U uglu prostorije, pored mlinskog kola koje je počelo polako da se okreće iako je dotok vode bio zatvoren, video je figuru. Bila je to prilika u dronjcima, dugačkih, koščatih prstiju koji su grebali po kamenom zidu, ostavljajući krvave tragove.
Bekstvo iz košmara
Figura se nije pomerala, ali je prostor oko nje počeo da se iskrivljuje. Petar je osetio kako mu ponestaje vazduha, kao da vodenica isisava sav kiseonik. Iz mraka su izronila lica – desetine lica utopljenika koji su nestali u ovoj reci tokom decenija. Njihove oči bile su prazne, ali su svi gledali direktno u njega.
Uspeo je da razvali prozor i iskoči u hladnu reku. Dok je plivao ka drugoj obali, poslednji pogled na vodenicu otkrio mu je jeziv prizor: na prozoru sa kojeg je upravo skočio, stajao je on sam. Njegov sopstveni dvojnik ga je posmatrao sa jezivim osmehom na licu, mašući mu u znak pozdrava.
Od te noći, Petar se više nikome ne javlja na telefon. Komšije kažu da se iz njegove kuće čuje samo zvuk mlinskog kamena koji melje, iako u stanu nema ničega osim tišine.
