Ples koji se pretvorio u noćnu moru – ispovest iz ludnice

Bila je to vedra noć. Vraćali smo se iz škole kasno uveče – ja i moji drugari. Sve je delovalo potpuno normalno… dok nismo ugledali jednu stariju gospođu.

Drugari su počeli da joj prilaze i da je uznemiravaju. Pokušao sam da ih zaustavim. Govorio sam im da to ne rade. Ali bilo je kasno.

Gospođa je iznenada ustala i počela da nas juri.

U tom trenutku panika nas je preplavila. Trčali smo bez razmišljanja. Na sreću, uspeli smo da pobegnemo… ili smo bar tako mislili.

Nešto nije bilo u redu

Sutradan smo u školi imali ples.

Nisam želeo da idem. Imao sam čudan osećaj, kao da nešto nije u redu. Ali drugari su insistirali i na kraju sam ipak otišao.

Zabava je u početku bila odlična. Muzika, smeh, svi su bili opušteni… sve do trenutka kada je sve krenulo po zlu.

Trenutak kada je sve puklo

Sijalica iznad stola je iznenada pukla.

Direktor, moj drug i ja smo sišli u podrum da uzmemo novu. Dok smo bili dole, čuli smo vriske sa sprata.

Pogledali smo se i bez reči potrčali nazad.

Kada smo stigli gore… prizor koji smo zatekli bio je nezamisliv.

Ljudi su vrištali.

Napadali jedni druge.

Krv je bila svuda.

Haos.

Skrivanje i poziv policiji

U strahu za život, sakrio sam se u toaletu. Drhtavim rukama sam pozvao policiju.

Tih 20 minuta čekanja delovalo je kao večnost.

Kada je policija konačno stigla i otvorila vrata, pronašli su me krvavog… kako držim svog druga.

Pitali su me šta se desilo.

Rekao sam im sve.

Ali… nisu mi verovali.

Ispovest iz ludnice

Sada ovo pišem iz ludnice.

I dalje čujem vriske svojih drugara.

Svake noći.

Nikada nisu prestale.

Ako mi ne verujete… možda će sledeći put neko drugi pisati ovu priču.