Živim u naizgled običnoj kući na selu. Znate onaj tip mesta gde je vazduh uvek svež, a tišina toliko duboka da možete čuti sopstvene misli. Spolja, to je dom pun topline, ali unutra, na kraju hodnika, postoji jedna soba koja prkosi tom miru. U njoj je uvek neprirodno hladno, čak i usred leta, a mrak u njenim uglovima deluje gušće nego bilo gde drugde.
Oduvek sam osećao neobjašnjiv strah od te prostorije. Nalazi se tačno preko puta moje spavaće sobe. Ponekad, dok ležim budan, činilo mi se da čujem tihe, neujednačene korake kako odjekuju starim parketom. Godinama sam ubeđivao sebe da je to samo kuća koja "radi" ili plod moje mašte. Sve do sinoć.
Probudio sam se usred noći, naglo, bez ikakvog očiglednog razloga. Prvo što sam primetio bila je promaja. Vrata moje sobe, koja uvek zaključavam, bila su širom otvorena. Pogled mi je instinktivno poleteo ka sobi preko puta. I njena vrata su bila otvorena, otkrivajući crni ponor hodnika.
Pokušao sam da ustanem, da prekinem taj neprijatni strujni krug hladnoće, ali sam se skamenio. Tamo, u senci te hladne sobe, nalazila se figura.
Nije to bio čovek. Sedelo je na podu, iskrivljeno na način koji ljudska anatomija ne dopušta. Ruke su mu bile neprirodno dugačke, opuštene pored tela, a prsti su dodirivali pod čak i dok je sedelo. Ali oči... te oči su se isticale u mraku, fiksirane direktno u moje. Nije treptalo. Samo je zurilo, upijajući moj strah.
U naletu panike, zgrabio sam telefon sa noćnog oručića. Drhtavim prstima sam aktivirao blic, želeći da dokažem sebi da tamo nema ničega. U trenutku kada je snop svetlosti presekao mrak, stvorenje je reagovalo. Naglo je skočilo, srušilo tešku drvenu stolicu uz tresak koji je odjeknuo celom kućom, i jednostavno isparilo pre nego što sam uspeo da ga jasno fokusiram.
Moji roditelji su utrčali u sobu, probuđeni lomljavom. Ja sam već bio duboko ispod pokrivača, tresući se, ne smejući da provirim. Tek kada sam začuo njihove glasove, smogao sam snage da izađem. Gledali su u praznu sobu preko puta, zbunjeni. Ispričao sam im sve, svaku sekundu tog užasa, ali su me gledali sa onim blagim osmehom neverice, ubeđeni da je u pitanju samo živopisan košmar.
Na trenutak sam i sam poželeo da im poverujem. Možda je mozak zaista kreirao tu sliku? Ali onda sam pogledao u sobu preko puta. Stolica. Ona drvena stolica je i dalje ležala oborena na podu, tačno tamo gde ju je "ono" srušilo u begu.
Dok pišem ovo, prsti mi drhte. Pokušavam da se fokusiram na ekran, ali me jedna misao proganja. Jasno se sećam da sam pre par minuta ustao i čvrsto zatvorio vrata svoje sobe.
Sada, dok sedim u tišini, shvatam da ponovo osećam hladnu promaju na vratu. I više od svega na svetu, znam jednu stvar: ne smem, nikako ne smem da pogledam iza sebe.
ORIGINAL PRIČA: Ja zivim u običnoj kući na selu gde je uvek mirno i lepo,medjutim postoji jedna soba.U toj sobi je uvek hladno i mračno.Oduvek sam je se plašio.Ta soba je preko puta moje.Čak mi se nekada čini da čujem korake,ali opet dugo živim ovde i nikada mi se ništa nije dogodilo.Pa sve do sinoć.Probudio sam se bez ikakvog razloga i shvatio da su vrata moje kao i sobe preko puta otvorena.Ustao sam da zatvorim vrata medjutim neka figura se nalazila tamo.Samo je sedelo na čudan način i gledalo.Nisam mogao da sklonim pogled sa toga, imao je tako dugacke ruke i samo je zurio u mene.Oči su se isticale.Bio sam uplašen i uzeo sam telefon da osvetlim to mesto.U trenutku kada sam upalio telefon i okrenuo ga prema tom stvorenju ono naglo skočilo,srušilo stolicu i jednostavno nestalo.To je probudilo moje roditelje i dotrčali su do moje sobe.Ja sam se već sakrio ispod pokrivača i nisam smeo da se otkrijem.Začuvši njihov glas otkrio sam se i video ih kako razgledaju sobu preko puta.Kada su videli da sam budan došli su do mene i počeli da ispituju,ja sam im ispričao ali naravno nisu verovali ni reč.U tom trenutku sam pomislio da sam možda samo sve sanjao,medjutim stolica,ona je idalje na podu.Idalje sam uplašen dok pišem ovo.Ipak sada kada bolje razmislim.Siguran sam da sam upravo zatvorio vrata.Ne samo to.Siguran sam da ne smem da pogledam iza sebe...
