Đavolja zamka u Kataniji: Neverovatan nestanak Alberta Gordonija koji je prkosio vremenu
U analima neobjašnjivih fenomena, malo je priča koje tako direktno izazivaju naše razumevanje vremena i prostora kao što je to slučaj sa Albertom Gordonijem. Ovaj bizarni događaj, koji se odigrao u 18. veku na sunčanoj Siciliji, ostaje jedan od najfascinantnijih primera onoga što moderni teoretičari nazivaju „vremenskim procepom“.
Ko je bio Alberto Gordoni i kako je nestao?
Italija, maj 1753. godine. Alberto Gordoni, cenjeni umetnik, baštovan i uzoran član zajednice u gradu Kataniji, šetao je glavnim gradskim trgom. Bio je to dan kao i svaki drugi, sve dok se pred očima desetina zapanjenih prolaznika nije dogodilo nemoguće.
Gordoni je jednostavno zakoračio u nevidljivu tačku i nestao u tankoj magli. Svedoci su ostali nemi od užasa. Odmah je organizovana opsežna potraga. Građani su pretražili svaki kutak trga, okolne kuće, pa čak i podrume, sumnjajući da je umetnik možda upao u neku skrivenu rupu ili kanalizaciju. Međutim, trg je bio ravan, bez ikakvih jama ili zaklona. Alberto Gordoni je ispario iz same realnosti.
Povratak čoveka kojeg je vreme zaboravilo
Prošle su pune 22 godine. Generacije su se smenile, a sećanje na nestalog baštovana izbledelo je čak i kod onih najstarijih. A onda, 1775. godine, na istom onom mestu gde je nestao, Alberto Gordoni se iznenada pojavio.
Ono što je usledilo šokiralo je Kataniju više od samog nestanka. Alberto Gordoni nije ostario ni jedan jedini dan. Za njega, protekle dve decenije nisu postojale. Kada su ga zbunjeni sugrađani počeli ispitivati, on je tvrdio da je bio odsutan svega nekoliko minuta.
Unutar „belog sveta“: Susret sa nepoznatim
Tek nakon nekoliko godina, pritisnut sumnjom i strahom okoline, Gordoni je poverio svoju tajnu lokalnom svešteniku po imenu Mario. Njegovo svedočenje zvučalo je kao naučna fantastika dva veka pre nego što je taj žanr uopšte definisan.
Gordoni je opisao da je tog kobnog dana zakoračio u blistavi tunel koji se stvorio pred njim. Našao se u neobičnom, „belom i dvosmislenom“ svetu u kojem nije bilo čvrstih predmeta. Video je čudnu tkaninu prekrivenu pulsirajućim zvezdama i tačkama, od kojih je svaka imala svoj ritam.
Tamo je sreo visoko, dugokoso stvorenje koje mu je saopštilo surovu istinu: Alberto je upao u „pukotinu u vremenu i prostoru“. Dok je Gordoni molio da ga vrate kući, biće mu je pričalo o:
Mislima koje se kreću brzinom svetlosti;
Dušama bez tela i telima bez duše;
Letećim gradovima sa stanovnicima koji nikada ne stare;
„Belim kapljicama“ koje plutaju u tami.
Za Alberta, ovaj razgovor je trajao jedva pola sata. Za ostatak sveta, prošlo je više od dve decenije.
Kobni eksperiment i „Đavolja zamka“
Sveštenik Mario, iako sumnjičav, odlučio je da proveri Gordonijeve tvrdnje. Zajedno su otišli na tačno mesto na trgu gde se incident dogodio. Mario je želeo da vidi postoji li ikakav trag tom „tunelu“.
Međutim, čim su stupili na kobnu tačku, Gordoni je ponovo nestao. Ovoga puta, nije bilo povratka. Ni nakon dana, godina ili decenija, Alberto se više nikada nije pojavio.
Užasnuti sveštenik Mario, verujući da je svedočio demonskim silama, naredio je da se to mesto ogradi visokim zidom. Nazvao ga je „Đavolja zamka“ (La Trappola del Diavolo), ostavljajući budućim generacijama upozorenje da se ne približavaju mestu gde se granica između svetova istanjila.
Da li je Alberto Gordoni bio prvi putnik kroz vreme?
Danas, priča o Albertu Gordoniju služi kao inspiracija istraživačima paranormalnog i zagovornicima teorije o paralelnim univerzumima. Da li je zaista reč o „đavoljoj poslu“ ili je Gordoni bio nesrećna žrtva prirodnog, ali neistraženog fizičkog fenomena?
Njegov nestanak ostaje jedan od najstarijih i najdokumentovanijih slučajeva koji sugerišu da vreme možda nije prava linija, već krhki veo koji se ponekad može pocepati.
