Ponovo je došla da me muči | Horor priča za laku noć

Priča o dečku po imenu IVAN, koji je noću imao neobične posete. Niko mu nije verovao ni rođena majka dok se jede večeri nije dogodilo ovo...

Vaše horor priče, Strašne priče | Mmedia Mreža | 15.09.2022

Ponovo sam bila u svojoj sobi, zaplaseno gledajuci u svoj krevet. Sta ako se ponovo pojavi? Sta ako ponovo dodje da me muci?
Pogledala sam u svoju majku, ociju razgolacenih od straha. Nikada nije shvatila sta se ovde nocu desava, nije shvatila da je to istina, a ne neki kosmar koji se vraca svake noci vec 2 meseca.


Prevrnula je svojim otrovnozelenim ocima koje su mi u isto vreme bile mile i strasne. Bile su potpuni kontrast ocima mog mucitelja...
"Ma, daj" - rekla je malo grublje, nateravsi me da se jos vise uplasim. Krenula je ka mom krevetu, zurno povlaceci debeo beli jorgan koji je sada izgledao nenormalno cist. Zurno je podigla obrvu i naredila mi da udjem.


Drhteci, uradila sam ono sto je htela; suze su se vec formirale u mojim ocima, zelenim skoro isto koliko su bile i njene, samo sto nisu licile na otrov.
"Bices savrseno dobro, Ana" - prosaputala je tiho, nezno me poljubivsi u celo.
"Mama" - promrmljala sam stidljivo, rasirivsi ruke da bi me zagrlila. Ponasam se kao prava mala beba, ali me nije briga. Ono sto ce se pojaviti samo nekoliko minuta nakon sto majka ugasi svetlo i zatvori vrata bice mnogo strasnije od ovog ponasanja. Majka prevrnu ocima i zagrli me jako, nateravsi me da skoro pocnem da jecam. Ali taj jecaj je ostao u mojim grudima.


"Ako budes lose sanjala" - rece ona tiho i nezno, odvojivsi se od mene, krenuvsi ka vratima "Samo vici, vazi?"
Klimnula sam glavom, zeleci da je drzim pored sebe. Kada je jos neko tu, ona se ne pojavljuje, ona se ne usudjuje da dolazi. Zna da sam zasticena.


Svetlo se ugasilo i vrata su se zatvorila, ostavljajuci me u potpunoj tmini. Zadrhtala sam, skupivsi se ispod jorgana, cvrsto sklopivsi oci.
Bice ovde, znam da hoce, uvek dolazi. Prolazim kroz iste muke svake noci...prolazim kroz isti pakao uvek istom stazom bola i agonije, ali ona nikako da se poboljsa, ona uvek ispadne naopako.


Da li ima nekoga da me spasi ove agonije? Da li ima nekoga da me zastiti od onog demona?
Osetila sam da je nesto krenulo da se penje na moj krevet, polako kao da uziva u onome sto radi. Jeza se pela uz moju kicmu i osetila sam da sam ponovo izgubila glas, bas kao i svake moguce noci. Srce mi je ubrzano kucalo i nisam mogla da disem? Hocu li se ugusiti?
Osetila sam njenu tezinu na mojim nogama. Cinilo se kao da je to tezina prosecnog mrtvaca koji puzi gore....srce mi je jos jace kucalo.
Osetila sam pritisak na grudima, kao da me je necija ruka uhvatila i pocela da steze. Pritisak je bio sve jaci i vec su se moja pluca borila za vazduh. Pocela sam da se mrdam, ali sa svakim mojim pokretom osetila bih probadanje negde kod srca, kao da je nevidljivi bodez pokusavao da ga nadje.


Odjednom, jorgan je spao i moje smaragdnozelene oci susrele su se sa njenim rubinskocrvenima. Izgledala je kao i svaki put: jeziva devojka umrsene plave kose; pola lica joj nije imalo kozu, te se videlo meso i krvavi zubi. Imala je svoj uobicajeni ludacki osmeh i pretila je da me proguta ponovo.


Nasmejala se piskutavo i devojacki dok su se njene crne, ubudjale smrdljive ruke stapale oko mog grla, podigavsi me na zid iznad kreveta. Njeni ostri nokti usecali su se u moju kozu, nateravsi me da uzdahnem za vazduhom.


"Ponovo se srecemo?!" - upita ona svojim demonskim glasom. Nisam osecala srce, a ni pluca. Ponovo me je imala. Njene crvene oci plamtele su kao crveni zar u mraku koji je bio gusci nego onaj obican. Nesto nije bilo normalno u ovom crnilu.


"Ponovo nisi stavila ikone?!" - zarezala je, a njen devojacki smeh odzvoni prostorijom. Kako to majka nije cula?!
Njene ruke pocese da mi stezu grlo, guseci me. Svakog sekunda je bilo sve bolnije i bolnije. Njeni nokri vec su napravili ranu na mom vratu "Dobro je" - ponovo se zakikota "Ionako niko ne moze da ti pomogne!"
Njen demonski usklik prolomi se prostorijom i suze krenuse niz moje obraze.


Zar niko ne moze da mi pomogne? Zar niko ne moze da me spase?
I odjednom, kao da je to izaslo iz necijih drugih usta, a ne mojih, moj krhki glas poce da odzvanja kao kap vode u pecini, uprkos njenom smehu: "Oce nas koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje..."


Dok sam govorila molitvu, njene crvene oci splasnuse od straha i ona me ispusti. Pala sam na krevet, grcajuci, ali sam i dalje bila kadra da nastavim, ovoga puta mnogo jacim i mnogo sigurnijim glasom.
"...da bude volja Tvoja na zemlji kao sto je i na nebu..."


Srebrnkastobela svetlost stade da izlazi iz mog cela dok je na njemu svetleo beli krst kao kontrast svoj ovoj tami. Svetlost je izgledala kao najtanja paucina koja je vijorila na blagom letnjem povetarcu, tako lagana poput pera, ali tako mocna. Bila je mocna zato sto je moja muciteljka krenula da izmice sve dalje i dalje dok su se njeni stravicni krici gubili u molitvi. Dok sam nastavljala, izgledalo je kao da svetlost postaje sve jaca...njene niti obmotase devojku dok je vristala iz sveg glasa; njene crvene oci plamtele su u tmini dok sam ja izgovarala poslednje reci molitve.


Dok sam se krstila, gledala sam je prodorno i rekla mekim glasom: "U ime Oca, Sina I Svetoga Duha. Amin!"
Na te reci iz mog cela prasnu ta srebrnkastobela svetlost i obasja svaki kutak moje sobe kao da je prosvetljuje. Devojka se izgubi u njoj sa poslednjim stravicnim krikom pre nego sto se sve stisalo i normalan mrak ponovo usetao u moju sobu.
Vrata se uz panican uzdah otvorise i majka ustupi unutra zadihana; njene zelene oci vise nisu delovale otrovno.
"Zasto si vristala?" - upitala je brizno i dosla do mene, podigavsi mi siske sa cela da bi primetila da gorim. Njene oci se usresredise na neku tacku na mom celu.


"Sta je?" - pitala sam, odlucivsi da joj ne kazem. Primetila sam koliko mi je glas krhk i koliko mi srce tuce i koliko brzo disem. Ona mi samo cutke dodade ogledalo.


Namrstila sam se kada sam se pogledala. Sve je delovalo normalno: moje smaragdnozelene oci, moja kovrdzava braon kosa...ali ipak je nesto bilo cudno, ipak je nesto bilo novo.


Podigla sam siske i ugledala ga: mali krst na sredini mog cela, bledji nego ja, kao da je to bio beleg od rodjenja. Neodredjeno sam ga dotakla i on zasja istom onom srebrnkastobelom svetloscu, saputavsi mi da je sve sve u redu, da je sve napokon gotovo.
 

⚠️

Mmedia Mreža magazinski deo je otvorenog tipa i svako ko želi može objaviti članak ili vest. Članci u kojima nije naveden autor objave, mmedia mreža ne može snositi odgovornost za objavljeni sadržaj. U slučaju da naiđete na sadržaj koji iz bilo kog razloga smatrate neprikladnim molimo Vas da nam ga prijavite putem forme na ovom linku.